Злато и наоколо
Злато је благо мозга
које се топи у вијугама
и не одлази никуда.
Злато се никад није делило,
лопов сваки ми је сведок.
Златна си и ти, спора нема,
у наборима лета,
док се на плажи скривена
пресвлачиш као змија,
као вечна теологија.
Златне су кићанке бесмисла
о којима је писано много
на радост нечастивог
који је вредан као лектор,
као река Конго.
Златно је злато које нико није
видео, у чему нам прође живот,
шара на стаклу, дах онога
који је некада дисао,
покушавао да види кроз прозор.
Бонтон
Не можеш обманути самоћу
ни оне дане плаветне и саме
кад сунчају се ране
као да су ничије
зато пожури да не закасниш
јер ко ће их преносити
са једног места на друго
ако закаже твоје тело
добар си ти превозник
такорећи коњ без маште
што јашу га због неке
вазда доконе драге
Јаше те Арно Данијел,
јаше те Франсоа Вијон,
Казанова и још којеко
ко не познаје бонтон
да према коњу треба бити
финији но према драгој
за коју нико не зна има
за коју нико не зна има
ли је осим у коњу што хрли ка њој
Преци
Преци се крију у хлебу,
у чипкама, у облацима,
у баченим огледалима
у подруму.
Крију се у зрнима кукуруза,
у сену, у кочијама које се
после сахране враћају кући,
у пламену свеће...
Преци се крију, а не зају зашто,
нико их и не тражи,
што они не верују –
као што ни ми не верујемо
да смо још увек живи.
Потоп
Потаман нам је потоп што долази,
иако не знамо када, али таласи
његови већ ваљају се ка нашим обалама.
Биће то леп потоп са дечијим играчкама
које пливају као мамци локалних рибара;
потопити простор није мала ствар,
а да воду преживи неће моћи чак
ни лаган буђелар, чак ни вољена
празнина у огледалима где жене
пецају свој лик, тренутно узбуђен
дешавањима на обали,
ка којој сав свет хрли, не верујући
да ћемо бити потопљени јер то
нисмо заслужили. Заслужили смо да
све остане како је и било, с мало
светлости у колибама, које смо
срушили кад смо зидали град.
Момчилово лето
То канда после ноћи, на-прагу-сунце.
Разбокорило ко изношена нанула.
Мекани дани пијучу у трави,
ту пилета нигде, само пуцкетање
лета што дангуби. Наврзли неку
причу људи, па заборавили.
Нема више ко да се раскопча,
ако га ветар не нагони да прича
о свили, о вили што као столетни
мајстор премешта свеће на промаји.
Матерњи језик
Често говорим сам са собом,
гласно објашњавам оно што чиним
са предметима, са одећом,
речима пратим своје гестове,
препричавам их. Мислим да то
не радим зато што ми недостају људи.
Ипак, ако би ме неко таквог видео,
рекао би да сам зрео за гумену собу –
а ја само вежбам свој матерњи језик,
да ми се нађе у риболову, и у гробу.
Слобода
Купих на бувљаку
књигу познатог српског песника.
У књизи: посвета аутора
своме брату.
Како се осећао брат
кад је бацио песме свога брата?
Препорођен, ослобођен свих оних
ноћи када је покушавао
да и сâм напише песму.
Из истоимене књиге коју је објавила краљевачка Повеља, 2026.
Небојша Васовић је дипломирао на филолошком факултету у Београду, на групи „Југословенске књижевности са општом” 1978. године. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на „Новом калифорнијском колеџу” у Сан франциску (програм: Poetics). Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. године.
